Језичка породица. Прајезик. Реконструкција. Индоевропски језици.

Како бисмо разумели порекло старословенског језика, али и осталих словенских jезика, као и њихове међусобне односе, пре свега се морамо упознати са одређеним лингвистичким појмовима и поделама.  (видети наслов објаве)

Према последњим етнолошким подацима, 7139 живих људских језика распоређено је у 142 различитe језичкe породицe. Живи језик је једноставно језик који се користи као примарни облик комуникације одређене групе људи. Такође постоје многи мртви и изумрли језици, те и неки који још увек нису довољно схваћени да би се сврстали у било коју језичку породицу, или су чак непознати одн. ван језичких заједница које их окружују.  


Језичка породица је група језика повезаних језичким сродством са заједничким језиком предака или, како се још назива, матичним језиком, у лингвистици назван прајезик/протојезик овакве породице.  

Прајезик (калк из нем. Ursprache) је језик предака из којег су настали језици који припадају одређеној породици језика или групи језика. Он се реконструише.
Реконструкција представља процес утврђивања непотврђених језичких структура методама компаративно-историјске лингвистике. 


Звездица или астериск (*) користи се као ознака речи које су реконструисане, нпр. *wódr „вода”, *k`won „пас”, *tréyes „три”.  

У генетски сродним језицима постоје уобичајена задржавања правила, речи; односно обележја прајезика (или одјека таквих особина) која се не могу објаснити случајношћу или позајмљивањем (конвергенција).

Термин породица одражава модел порекла језика у дијахроној (историјској) лингвистици налик стаблу, који користи метафору која упоређује језике са људима у биолошком, генеалошком или филогенетском стаблу. Стога лингвисти описују ћерке језике у породици језика као генетски повезане. Говорници једне језичке породице припадају истој језичкој заједници. Дивергенција прајезика у ћерке језике обично се дешава кроз географску поделу, при чему се изворна језичка заједница постепено претвара у засебне језичке јединице. Појединци који припадају другим језичким заједницама могу такође усвојити језике из друге језичке породице кроз процес језичке асимилације.  


извор: designweek.co.uk

Многе породице језика су подељене у гране, које се често називају малим породицама или групама. Језичка грана је мања подела језика од породице. Језици исте гране задржавају прилично блиске породичне везе и имају много сличности. Припадање некој грани или групи у језичкој породици одређују заједничке иновације; односно заједничке карактеристике оних језика које се не налазе у заједничком претку целе породице. На пример, германски језици су „германски“ у смислу да имају речник и граматичке карактеристике за које се сматра да нису биле присутне у протоиндоевропском. Сматра се да су ове језичке карактеристике иновације које су се десиле у протогерманском, потомку протоиндоевропског, који је био извор за све германске језике.

Језици индоевропске породице потичу из једног протоиндоевропског језика, чији су говорници вероватно живели пре око 5-6 хиљада година. Ово је једна од највећих породица језика у Евроазији, која се током протеклих пет векова проширила и у Северној и Јужној Америци, Аустралији и делимично у Африци. 

Међу њима постоје огранци који обједињују словенске, балтичке, германске, италске, грчке (грчка група), келтске, индијске, иранске језике, итд. Поред тога, у индоевропској језичкој породици постоје јединствени језици/изоловани језици: албански, јерменски, венетски, трачки и фригијски. Иако су део ие. језичке породице, они не припадају ни једној установљеној грани (као што су словенска или германска), већ чине посебне гране, сами за себе.

У књизи Увод у славистику 1, аутор даје следећу поделу ие. језичке породице.

  • индијска група, која обухвата староиндијски или ведски језик (мртав језик) и живе језике: санскрит (из IV века п. н. е., данас живи углавном у књижевности), хинди, урду, бенгали, пенџаби, ромски (цигански) и др.;
  • иранска група, која обухвата мртве језике староперсијски и авестијски, и живе језике: персијски, курдски, таџички, авганистански и др.;
  • германска група, која обухвата источногерманске језике (готски, вандалски и бургундски - сва три су мртви језици), северногерманске (шведски, дански, норвешки, исландски, фарерски) и западногерманске језике (енглески, немачки, холандски, фламански, африкаанс, јидиш);
  • италска група, која обухвата неколико мртвих језика - латински, оскијски, умбријски, далматски и др. (латински је ипак жив као језик римокатоличке цркве и државни језик Ватикана), и живе језике, који су се развили из вулгарног (народног) латинског: шпански, каталонски, португалски, француски, окситански (провансалски), италијански, сардинијски, реторомански, румунски, молдавски и др.;
  • келтска група, која обухвата галски (мртав језик), корнвалски (мртав језик), бретонски, велшки, ирски, шкотски и др.;
  • словенска група, која обухвата западнословенске језике: полапски (мртав језик), пољски, лужичкосрпски, чешки, словачки; источнословенске језике: руски, белоруски, украјински; јужнословенске језике: старословенски (мртав језик), српски/хрватски, словеначки, македонски, бугарски; поред тога, постоји и неколико словенских књижевних микро језика: русински, молиски, градишћанскохрватски и др.;
  • балтичка група, која обухвата мртве језике - пруски, јатвјашки, гољадски; и живе језике литавски и летонски;
  • грчка група, која обухвата старогрчки са његовим дијалектима, средњогрчки и новогрчки;
  • анадолијска група, која обухвата мртве језике хетитски, лувијски, ликијски, лидијски и др.;
  • тохарска група, која обухвата мртве језике тохарски А и тохарски Б;
  • јерменски језик;
  •  албански језик;
  •  трачки (мртав језик);
  • фригијски (мртав језик);
  • илирски (мртав језик) и
  • венетски (мртав језик).
***

Литература:
  1. Ђорђић 1975: Петар Ђорђић, Старословенски језик, Нови Сад.
  2. Bugarski 1997: Ranko Bugarski, Jezici, Sabrana dela, knjiga 9, Čigoja, XX vek, Beograd.
  3. Пипер 1998: Предраг Пипер, Увод у славистику 1, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
  4. Николић 2002a: Светозар Николић, Старословенски језик I. Правопис. Гласови. Облици, Београд: Требник [10. издање].

Коментари

Популарни постови